Pre nekoliko godina razgovarala sam sa prijateljem koji se dugo mučio da privede kraju jedan odnos u kojem više nije bilo ni bliskosti ni zajedničkog pravca. Umesto da se suoči sa njegovim završetkom, u jednom trenutku je počeo da gradi novu vezu, dok je prethodna priča ostala otvorena.
Tada sam mu postavila misaoni eksperiment.
„Zamisli da imaš jedan kofer. Pun je stvari koje ti odavno više ne pristaju. Dobio si priliku za jedno sjajno novo putovanje. Kako ćeš spakovati ono što ti zaista treba?“
Bez razmišljanja je odgovorio:
„Ma naguraću nogama ako treba. Ima da stane sve u taj kofer!“
Odgovor je ispunio svoju svrhu – oboje smo se iskreno nasmejali.
Ali, ta slika me nikada nije napustila.
Često pokušavamo da započnemo novo poglavlje dok prethodno još nije dobilo svoj epilog. Guramo u isti kofer razočaranja i prve susrete, uz izneverena očekivanja slažemo romantične večere, na izgužvane snove spuštamo pažljivo ispeglane nade. Kao da će ono što tek dolazi nekako urediti ono za šta mi nismo imali snage.
To nije priča samo o ljubavnim odnosima. Ljudi često poveruju da će novi početak poništiti i razloge koji su do želje za novim doveli. Novi posao, novi grad, novi fakultet, nova uloga, pa tako i nova ljubav. Povodi za promene, ako se njima ne pozabavimo svesno, dočekaće nas i u novim situacijama nakon što prvi entuzijazam prođe.
Kada u naš život uđe neko novi, sa sobom često donese ono što nam je najviše nedostajalo – nadu, nežnost, osećaj da smo ponovo viđeni, da možemo ponovo da volimo i sanjamo. To je dragoceno.
Ali postoji nešto što novi odnos ne može.
Ne može doneti odluku o razvodu.
Ne može razrešiti nerazgovarane konflikte.
Ne može zaključiti šta je i zašto pošlo po zlu.
Ne može odtugovati za onim što je izgubljeno.
Ne može preuzeti odgovornost za kraj koji pripada nekome drugom.
I upravo tu pažnja gotovo neprimetno menja pravac. Iz straha od suočavanja sa bolnim temama, fokus prebacujemo na novi odnos koji nas raduje. Lakše je maštati o zajedničkoj budućnosti nego razgovarati o bolnim završecima. Lakše je planirati nego zatvarati. I tako ono što je trebalo da dobije svoj kraj, često nastavlja da postoji.
U takvim okolnostima retko ko dobije ono što zaista želi.
Osoba koja je ostala u braku često veruje da će odluku doneti čim se okolnosti malo poprave. Razlozi mogu biti različiti – deca, zajednička imovina, posao, osećaj odgovornosti, bolest partnera, reakcija okoline ili jednostavno, strah od suočavanja sa svim posledicama koje svaka velika promena nosi. Zbog tih razloga odlaganje deluje razumljivo.
Ni osoba koja je ušla u novu vezu najčešće ne želi da bude deo takvog sistema. Ona veruje da prisustvuje kraju jedne priče i početku svoje. Ljubav budi razumevanje. Razumevanje rađa strpljenje. Strpljenje hrani nadu da će se stvari uskoro razrešiti. I čekanje ne izgleda kao odricanje, već kao izraz ljubavi.
I gotovo neprimetno „još malo“ postane način života.
Nova veza počinje da živi po pravilima stare. Njeno vreme određuju nerazrešeni odnosi. Njene planove oblikuju tuđe obaveze. Njenu spontanost zamenjuju prilagođavanja. Umesto da partneri otkrivaju ko su jedno drugom, najveći deo energije ulažu u održavanje odnosa u okolnostima koje njihovom odnosu uopšte ne pripadaju.
I tu se krije možda najvažnija pitanja.
Da li su njih dvoje zaista imali priliku da se upoznaju? Ili su se prvenstveno upoznavali kao saborci koji pokušavaju da sačuvaju ljubav u nepovoljnim uslovima? Kakav bi taj odnos zaista bio kada bi živeo van situacije u kojoj se nalazi? Na koju stranu bi se odnos razvijao bez da je nosio teret tuđih nedovršenih priča?
Pomalo poput bračnog para koji svoje međusobne razlike prvi put jasno ugleda tek kada deca odrastu i odu od kuće. Dok je roditeljska uloga bila u prvom planu, odnos je imao zajednički zadatak. Tek kada on nestane, partneri prvi put ostanu sami sa sobom. Ovo je rizik i u ljubavnim vezama u kojima nije bilo mogućnosti sagledavanja van konteksta trećih lica.
Pouzdano to se može zaključiti tek kada je par usmeren prvenstveno jedno na drugo.
Ljubav ne bi trebalo da bude način da pobegnemo od završetaka koji nas čekaju. Ono što nismo raspakovali ne nestaje. Ostaje u istom onom koferu koji smo na silu zatvorili.
A što duže stoji, sve teže razlikujemo šta pripada starom odnosu, a šta novom. Povrede se mešaju sa nadama, odgovornosti sa željama, a neizgovorene reči sa obećanjima koja tek želimo da damo.
Kada jednog dana konačno otvorimo taj kofer, možda ćemo otkriti da više ništa nije ostalo onakvo kakvim smo ga zapamtili. Ne zato što je vreme učinilo svoje, već zato što potencijal nije imao vremena da se autentično razvija.
Novi početak ne može da zameni stari kraj.
Sve dok pokušavamo da u isti kofer spakujemo ono što više ne nosimo i ono što nam se sada dopada, rizikujemo da izgubimo i jedno i drugo. Tek kada ga raspakujemo, za novo putovanje ostavljamo dovoljno mesta za ono što će nam na tom putu zaista trebati.
Vremeslov 