Verovatno je jedan od prvih psiholoških fenomena koje smo, odrastajući na Balkanu, usvojili i koristili, a da pritom nismo razmišljali o njegovom dubljem značenju, upravo pojam žrtve. Najčešće smo njime opisivali žene iz našeg okruženja koje su život posvetile porodici, a premalo sebi, pa su vremenom postajale umorne, ogorčene ili ljute.
Kao deca, mogli smo samo da uočimo ponašanja, ali ne i da razumemo psihološke povode.
Naravno, nije naše mame, bake ili tetke iscrpljivala privrženost porodici. Problem nikada nije bio u ljubavi i davanju, već u osećaju da nemaju izbora. Kada poverujemo da nešto činimo zato što moramo, a ne zato što smo to, uprkos svim odricanjima, ipak sami izabrali, polako gubimo osećaj unutrašnje slobode.
Bar je tako bilo u „moje vreme“.
Danas se stvarnost značajno promenila i uloge su postale mnogo složenije. Žrtva odavno više nije samo žena koja sebe stavlja na poslednje mesto. Kroz sopstvena iskustva upoznali smo različite oblike gubitaka, nepravde i bola, pa su neki od nas poželeli da razumeju šta psihologija zapravo podrazumeva kada govori o identitetu žrtve.
Važno je napraviti razliku između toga da smo bili žrtva i da živimo iz identiteta žrtve.
Biti žrtva znači da nam se dogodilo nešto bolno, nepravedno ili teško. To je životno iskustvo.
Identitet žrtve nastaje onda kada to iskustvo prestane da bude samo deo naše priče i postane odgovor na pitanje: Ko sam ja?
Više ne govorimo: „Bio sam žrtva.“
Počinjemo da živimo iz uverenja: „Ja sam žrtva.“
Na prvi pogled razlika deluje mala. Ali upravo ona menja način na koji donosimo odluke, gradimo odnose, tumačimo ponašanje drugih ljudi i procenjujemo sopstvene mogućnosti.
Kada govorimo o identitetu žrtve, često pomislimo na ljude koji su prošli kroz velike životne tragedije. I zaista, teška iskustva mogu ostaviti duboke tragove.
Međutim, ovaj obrazac ne mora nastati uvek, niti nastaje isključivo nakon velikih trauma. Nekada se razvija gotovo neprimetno – kroz niz sitnih iskustava, ponavljanih osećaja nemoći ili poruka koje smo usvojili o sebi i svetu. Da nemamo pravo na izbor. Da moramo da trpimo. Da naše potrebe nisu važne. Da ljubav moramo da zaslužimo.
Rana ne nastaje samo iz onoga što nam se dogodilo. Ponekad nastaje i iz onoga što nam je dugo nedostajalo – sigurnost, prihvatanje, nežnost, potvrda, osećaj da imamo pravo na svoje potrebe i da možemo biti ono što jesmo. Ono što nismo dobili može ostaviti podjednako dubok trag kao i ono što nas je direktno povredilo.
Zato spoljašnji događaj ponekad izgleda kao „premalo opravdanje“ za snažnu reakciju. Ali ono što vidimo nije uvek cela priča. Ljudi retko reaguju samo na ono što se dogodilo danas. Reaguju i na ono što je taj događaj u njima pokrenuo, na značenje koje je dobio zbog ranijih iskustava.
Da bismo se zaštitili u okolnostima u kojima nam je zaštita bila potrebna, naš organizam je pronalazio različite načine da se prilagodi. Ovako nastali mehanizmi nisu znak slabosti, već nastojanje da sačuvamo sebe, ali i odnos sa ljudima od kojih zavisimo, izbegnemo novu povredu ili pronađemo osećaj sigurnosti tamo gde ga nema.
Možda smo naučili da ćutimo kako bismo izbegli sukob. Da potiskujemo svoje potrebe jer za njih nije bilo mesta. Da budemo „dobri“, poslušni i prilagođeni kako bismo zaslužili ljubav i prihvatanje. Neko je naučio da ugađa drugima i njihove potrebe stavlja ispred svojih. Neko da sve izdrži sam, jer nije imao na koga da se osloni. Neko da ne traži pomoć kako ne bi bio teret. Neko da neprestano osluškuje raspoloženja drugih ljudi, pokušavajući da na vreme prepozna opasnost. Neko da ostane u odnosu koji ga boli, jer mu je i bol prihvatljiviji od neizvesnosti.
Ti obrasci retko ostanu vidljivi u obliku u kojem su nastali. Odrastanjem menjaju formu, ali ne i svoju funkciju – i dalje pokušavaju da nas zaštite.
Obrasci su po pravilu nesvesni, zato ćemo retko čuti nekoga da kaže: „Ja živim iz identiteta žrtve.“
Ali ćemo čuti: „Opet sve moram sama.“ „Šta ja tu mogu?“ „Takav mi je život.“ „Uvek završim sa istim partnerom.“ „Ćutim, proći će.“ „Ne mogu da odem iako bih želeo.“ „Ako kažem šta stvarno mislim, ostaću sama.“ „Ne želim nikome da budem teret.“
Nijedna od ovih rečenica sama po sebi ne znači da je neko razvio identitet žrtve. Svi ih ponekad izgovorimo. Razlika nastaje onda kada postanu naš uobičajeni način razmišljanja, mesto iz kojeg tumačimo sebe i svoje mogućnosti, druge ljude i svet.
Koliko god paradoksalno zvučalo, identitet žrtve često opstaje zato što, na nesvesnom nivou, donosi određene psihološke dobiti. Ne zato što neko želi da pati, već zato što mu je isti taj obrazac dugo pružao osećaj sigurnosti. On nudi objašnjenje za ono što nam se događa. Oslobađa nas dela odgovornosti za svoj život. Svet deli na krivce i nevine. Čuva poznatu sliku o sebi. A možda najvažnije od svega – štiti nas od neizvesnosti koju svaka promena nosi.
Ali cena takve sigurnosti može biti visoka.
Čovek ostaje vezan za trenutak u kojem je bio povređen. Godine prolaze, okolnosti se menjaju, ljudi odlaze, drugi dolaze, neki se vraćaju, ali unutrašnja dinamika nastavlja da se okreće oko iste priče i oblikuje život koji živimo sada. Pošto iz kruga ne izlazimo, ne možemo ni da napredujemo. Ono što je nekada bilo način da preživimo postaje način na koji živimo. Ono što nas je nekada štitilo od bola, danas nas često štiti i od života.
Možda prvi korak nije da pokušamo da postanemo neka druga osoba. Možda je dovoljno da počnemo da primećujemo gde još uvek živimo iz starih rana i koji nas mehanizmi danas koče, iako su nas nekada štitili.
Jer ne biramo kako ćemo odrastati. Ali, u jednom trenutku, počinjemo da biramo kako ćemo živeti.
Vremeslov 