Postoje rečenice koje godinama slušamo, čak ih i sami izgovaramo, a da njeno značenje zapravo nismo do kraja usvojili. Njihova suština kruži oko nas u različitim oblicima sve dok jednog dana ne postanemo spremni da je zaista čujemo.
Nije da ih ranije nismo razumeli. Izreke koje odolevaju iskustvu, vremenu i društvenim trendovima uvek su slojevite. Usvajali smo ih sloj po sloj, sve dok jednog trenutka kompletan uvid nije postao deo našeg unutrašnjeg sveta.
Tako mi se dogodilo sa jednim jednostavnim mentalnim eksperimentom.
Ako različiti ljudi u istim okolnostima donesu različite odluke, onda te okolnosti nisu bile razlozi, nego izgovori.
Od tada ovu misao prepoznajem gotovo svuda. Pa tako, evo, i pri razmišljanju o braku.
Neki brakovi se ne raspadnu naglo. Oni se potroše gotovo neprimetno. Ukoliko izostane iskrena komunikacija, promene se odvijaju ispod radara, pa partneri završe poput čuvene metafore o kuvanoj žabi koja postepeno prilagođava temperaturu svog tela sve dok ne postane kasno da iskoči.
Umesto da priznaju da je odnos izgubio svoju suštinu, ljudi se često prilagode. Ne menjaju život, već redefinišu brak.
Ono što je nekada bilo emotivno partnerstvo postaje nešto sasvim drugo.
Nekada se brak pretvori u svojevrsni poslovni savez u kojem je zajednički biznis važniji od bliskosti. Nekada ostane samo roditeljsko partnerstvo usmereno na odgajanje dece. Neki supružnici postanu cimeri koji dele prostor i obaveze, dok drugi nastavljaju da funkcionišu kroz naviku, međusobnu zavisnost ili zajedničke finansijske interese. Postoje i aranžmani u kojima partneri više ni ne žive zajedno, imaju odvojene emotivne živote, ali formalno ostaju u braku, zbog imovine, porodičnih obaveza ili poslovnih razloga.
Savremeni život proizveo je čitav spektar ovakvih modela. I sami po sebi oni nisu ni dobri ni loši. Neki nastaju kao svesni dogovor dvoje odraslih ljudi i mogu biti funkcionalni.
Međutim, mnogo češće predstavljaju način da izbegnemo komplikacije koje promene uvek donose.
Svaki od tih aranžmana počiva na nekom objašnjenju.
Ostajem zbog dece.
Zbog kredita.
Zbog zajedničkog posla.
Zbog bolesnog partnera.
Zbog porodice.
Zbog godina koje smo uložili.
I sve to zvuči razumno. Ponekad i plemenito.
Ali upravo ovde onaj mentalni eksperiment izaziva neprijatno pitanje.
Dvoje ljudi se nađu u gotovo identičnim okolnostima. Jedan odluči da ostane, dok drugi pronađe način da obezbedi deci sigurnost, partneru negu i ipak ode – da li su onda okolnosti bile presudne?
Razlika očigledno nije u okolnostima.
Razlika je u tome kako se mi u okolnostima postavimo.
Iza gotovo svakog ostajanja nalazi se neki oblik straha.
Strah od razgovora kojim će se jedna priča zauvek završiti. Strah od podele imovine, selidbe i nove finansijske stvarnosti. Strah od pitanja porodice i prijatelja. Od reakcije dece. Od samoće. Od života bez poznate strukture, ma koliko ona bila disfunkcionalna.
A možda je najveći strah onaj koji najređe izgovaramo.
Šta ako jednog dana više ne budemo mogli da za svoje nezadovoljstvo okrivljujemo loš brak?
Šta ako budemo morali da se suočimo sa mogućnošću da problem nije bio samo odnos, već i mi sami?
Zato toliko energije ulažemo u održavanje forme.
Kažemo da papir nije važan. Ali ako zaista nije, zašto ga je onda tako teško potpisati kada treba staviti tačku?
Možda zato što taj papir odavno nije administrativni dokument.
On je simbol.
Poslednje sidro koje čuva iluziju da stari život još nije sasvim završen i da konačnu odgovornost prema sebi možemo odložiti za neko, mislimo, pogodnije vreme.
Svako veruje da je baš njegov slučaj jedinstven, da postoje posebni uslovi zbog kojih se opšta pravila na njega ne mogu primeniti. Ali kada ogulimo sve pojedinačne priče, ostaju isti obrasci – ispod svih tih specifičnosti nalaze se univerzalni ljudski strahovi, samo obučeni u različite životne priče.
Zato se često vraćam ovom jednostavnom eksperimentu…
Ako različiti ljudi u istim okolnostima donesu različitu odluku, onda okolnosti nisu razlog.
One su samo izgovor koji nam omogućava da još neko vreme ostanemo u komforu neodlučivanja.
Najveća zamka svih tih pažljivo osmišljenih bračnih aranžmana nije u tome što oni postoje.
Već u tome što nam često samo pružaju prijatan osećaj da ne moramo da biramo tamo gde je izbor potreban.
A istina je drugačija, jer i odluka da ne biramo je izbor.
Biramo svakoga dana.
Nekada hrabrost.
Mnogo češće izgovor.
Vremeslov 