Neizvesnost je zatvor mogućnosti, odavno je zaključila. Ali, nije uvek sagovornik onaj koji krije, često sami zatvorimo srce za intuiciju, a reči interpretiramo kako našem egu prija.
Sedeli su sami – u punom kafiću. Bila je spremna da ovaj put zaista čuje. Svoj osećaj i ono što je bio spreman da kaže.
Photo by @freetimephoto1
Uvek privlačimo u život upravo onakve ljude kakvi su nam potrebni. To je nesvestan poziv, jer nesvesno je gospodar naše realnosti. Davno, u njemu su se oformila uverenja nastala iz iskustva. Svaki sistem teži samoočuvanju, pa tako i sistem uverenja. Zato živimo život potvrđujući istinitost svojih uverenja. I koliko god je dobra vest da smo kreatori svoje sudbine, toliko je poražavajuća istina da su nam nesvesna uverenja često u neskladu sa istinskim potrebama.
Ako naša uverenja govore da nismo dovoljno dobri, da ne zaslužujemo ljubav, da će naš izbor uvek biti pogrešan, da će bez obzira na ulaganje ishod biti isti – upravo tako će i biti. Tražićemo one koji nas tretiraju nedovoljno dobro, jer bolje ne zaslužujemo. Biraćemo one za čiju ljubav moramo da se borimo , a ipak izađemo kao gubitnici. Završavaćemo veze koje potencijalom prete da opstanu, verujući da nas ne ispunjavaju. Tražićemo emotivno nedostupne partnere, kako odnos ne bi imao priliku da napreduje u nešto čime bismo bili zadovoljni.
Photo by @freetimephoto1
I koliko god trčali, stići ćemo kući – od sebe se ne može pobeći. Jedino što bismo mogli da uradimo jeste da izmenimo svoj dom.
Od ogorčenosti zbog ulaganja u pogrešan projekat, teže je samo prihvatiti da je do nas. Sada svoje nezadovoljstvo nećemo više moći da adresiramo na sudbinu, roditelje, Boga, partnera. U ovom poduhvatu je sva odgovornost za ishod isključivo naša.
Kada postanemo svesni svog zatvora, biće nam lakše da razumemo tuđa ograničenja. Preko puta sebe nećemo više videti samo manipulatore, egocentrike, slabiće, narcise. Videćemo ljude. Koji se od nas razlikuju po iskustvu i mehanizmima koje su razvili kako bi zaštitili svoja uverenja. Ali, nećemo ih više gledati ni kao partnere. Prihvatićemo šta nisu u stanju da nam pruže. I proceniti da li je to ono što je nama ipak preko potrebno. Ne nama starima, nego onima koji želimo da postanemo.
I upravo tada, dok je sklapala pazl njihovih nemogućnosti i skidala ukrase sa zajedničke budućnosti, volela ga je.
Tada, kada su se, uprkos visokim preprekama, raskošnim maskama, naprednim mehanizmima, okoštalim blokadama, potrudili da budu – Istina.
Negde rečju, negde neizrečenim.
Te noći je napokon zaspala pre ponoći.
Na prozoru njene tamnice ujutru se stidljivo pomolilo sunce.
Da “živimo brzo” postala je već floskula koju iskoristimo za popunjavanje razgovora, a zatim nastavimo da se rvemo sa premalo vremena i suviše obaveza.
U uslovima brzog napretka i promenljivih uslova, od modernog čoveka se očekuje da donosi instant, ali ipak ispravne odluke. Nažalost, veliki deo naše psihe je arhaičan, rigidan, ne funkcioniše po principima današnje logike i tempa, pa je zaista nemoćan da efikasno isprati savremena očekivanja. Stres raste, odgovornosti ne prestaju, što utiče na duhovnu, emocionalnu, fizičku, zdravstvenu čovekovu komponentu. Potreba za podrškom je sve uočljivija, pa tako odlasci kod psihoterapeuta postaju standard i kod nas, a ne samo nešto što gledamo u serijama sa Zapada.
Jedna od često pominjanih tehnika opuštanja i načina za borbu sa stresom, svakako je i meditacija. Godinama unazad sam čeprkala po dostupnoj literaturi i internet sadržajima, samoobrazovala se, učila da dišem “iz stomaka”, te meditiram. Bilo je određenih efekata, ali uz mnogo uloženog napora, što mi nikako nije išlo pod ruku sa potragom za opuštajućim efektima. A onda sam igrom slučaja, na jednoj žurci, upoznala učitelja transcendentalne meditacije, Ljubomira Koju, dugogodišnjeg člana Saveza za TM Srbije.
Iako mehanizam TM još uvek nisam bila proučila, posedovala sam dovoljno predznanja o duhovnim praksama generalno, kako bih se spremno upustila u avanturu. Bilo mi je manje bitno “kako radi”, od “da li radi”. Nakon prijatnog iskustva, naučnik u meni se probudio. Naoružala sam se literaturom, konsultovala se na grupnim meditacijama sa Ljubomirom. Vremenom su se iskristalisali i lični uvidi, stavovi i zaključci.
Transcendentalna meditacija (poznata kao TM) važi za nejjednostavniji vid meditativne prakse. Za razliku od ostalih tehnika meditacije, u TM ne postoji potreba za koncentrisanjem, kontrolisanjem niti pražnjenjem uma, praćenjem misli. Dovoljno je da se dva puta dnevno udobno smestite i zatvorenih očiju prepustite prirodnom uspostavljanju balansa vašeg mentalnog sistema.
Osnovni preduslov za život bez stresa jeste odmor. Ipak, često se i nakon sna osećamo nedovoljno sveži. U brzini modernog života dubok odmor nam je, čini se, potreban više nego ikad. Tokom transcediranja, ulazimo u stanje dubokog odmora, a ujedno i najvišeg stepena budnosti. To stanje duha u kom smo u sebi budni, a nismo svesni ničega drugog do svesti, naziva se “čista svest”.
Mantra često predstavlja momenat podozrenja kod novajlija. Zapravo, reč koju ponavljate nema značenje reči, već predstavlja misaoni zvuk koji vam tokom transcediranja ne dozvoljava, pa, najbanalnije rečeno – da zaspite. On vas drži u minimalnoj psihoaktivnosti. U TM je dozvoljeno sve, ili, nije zabranjeno ništa. Bitno je da vam je udobno. Da nema prisile, da ne osećate napor.
Nećete uvek imati vanzemaljsko iskustvo radosti, koje će vas često ipak dotaknuti. Nekada će vam bujica sadržaja dolaziti u svest. Nekada će vas ispuniti mir, zaboravićete na vreme. Nekada ćete izgubiti mantru u misaonom procesu, a nekada će vas ona voditi sve vreme meditacije. Zapravo, uvek će se dešavati upravo ono što vašem telu i duhu treba kako bi uspostavili ravnotežu. Priroda zna bolje od nas, šteta što to prečesto zaboravljamo.
Već posle jednog meditiranja osetićete potencijal koji ona poseduje, praksa će vas u to dodatno uveriti.
Maharaši Maheš Jogi smatra se osnivačem moderne transcendentalne meditacije. Ali dokazi o njenom praktikovanju mogu se pronaći još u prastarim vedskim spisima. Kako bi slikovito prikazao meditativni proces, Maharaši često koristi analogiju. Pa tako svesnu aktivnost upoređuje sa talasima na uzburkanom okeanu, a nesvesno sa tišinom u njegovim dubinama. Čista svest je izvorište svih misli. Iako su samo u aktivnoj svesti vidljive, poput uzburkanog mora, misli se zapravo neprimetne već kreću duboko ispod nje, gde talasa nema. Tokom meditacije dopuštamo pažnji da se spušta sa aktivne površine do dubine gde misao počinje. A zatim prihvatamo, bez otpora ono što se dalje događa. Prepuštamo se automatskom, prirodnom procesu. Nakon što misao ispratimo na njenom putovanju, od rođenja do osvešćenja, upoznajemo njenu suštinu i istinitost.
www.flickr.com/photos/freetimephoto
U momentima transcendiranja dolazi se do iskustva jedinstva. Sa sobom, drugim živim bićima, okolinom. Gubi se osećaj odvojenosti i različitosti od okruženja. Tone se do mirnih dubina našeg Sopstva, gde vladaju zakoni samoregulacije, gde se realitet ne promišlja nego živi. Ukorenjeni stres se u uslovima jasnoće uspešno eliminiše, a kontinuirana praksa ne dozvoljava da se novi nakuplja.
TM je jednostavan proces, svojstven ljudskom duhu, pa ga duh lako prepoznenaje i po automatizmu koristi. Ona nije religija, nije filozofija, nije stil života. Ne uključuje određeni sistem vrednosti, oblike ponašanja, moralne stavove. Ona je tehnika ličnog rasta i razvoja. Upoznavanja i negovanja autentičnog sebe. Ljudi različitih (ne)religijskih opredeljenja širom sveta je praktikuju.
Tokom proteklih 30 godina, sprovedeno je preko 470 naučnih istraživanja, na više od 160 univerziteta i naučnih institucija, koje proučavaju efekte TM. U istraživanju su učestvovali naučnici i stručnjaci različitih profila, jer se TM svojom širinom nametnuo kao relevantno područje istraživanja različitih naučnih disciplina. Tako se u naučnim časopisima mogu naći sledeći zaključci o dobrobiti TM na zdravlje: redukuje stres, poboljšava pamćenje i sposobnost učenja, povećava energiju, povećava unutrašnji mir, oslobađa od nesanice, povećava sreću i samopoštovanje, smanjuje anksioznost i depresiju, poboljšava međuljudske odnose, poboljšava zdravlje, podmlađuje.
Oduvek imam intimni osećaj duboke razdvojenosti moderne prakse od zakona prirode. Ne postoji dovoljno razvijena svest o neraskidivoj vezi svih delova nas samih, međusobnih veza i onih sa sopstvenim okruženjem. Nedostaju potreba za odgovornim i uvažavajućim odnosom i volja za kvalitetnim koegzistiranjem.
Društvo, kao odavno već entitet sa sopstvenim zakonitostima, ipak je skup pojedinaca koji ga grade. Ako mi sami postanemo “promena koju u svetu očekujemo” (M. Gandi) realnost bi jednog dana sigurno mogla izgledati drugačija.
TM se, prema mnogobrojnim studijama, pokazuje kao efikasno oruđe samorazvoja. A kada smo u miru sa sobom, pozitivnu energiju emitujemo pri svim kontaktima, ona je u svim našim namerama i delovanjima. Jasno nam je da smo samo deo jedne kompleksne Kreacije. A sa stavom da smo mi u svemu, isto koliko je i sve u nama, teško da bismo postupali kao sada, kad se individualizacija izdigla na jedan nezdrav pijadestal.
Razoružana iskustvom, svhatila je da je i sama rob projekcije i žrtva ambivalencije. Sećala se sebe iz perioda kada su joj psihološke igre disale za vratom, a ona nije videla ni njihova lica, ni svoj lek. Odavno joj je sad već jasna teorija. Prepoznaje simptome, razume razloge, donosi zaključke. Ali nije se konačno prestrojila. Stoji na samoj sredini, gleda na ono što je bila, u ono što postaje i ulazi u obe uloge zavisno od raspoloženja i situacije. Nekad maza nekad vučica, nekad melem nekad otrov, nekad stidljiva nekad neukrotiva. Nekad uplakana, nekad ushićena. Nekad u miru i ljubavi, nekad u vatri i sama. Nekad tiha, nekad ubedljiva. Ali uvek hrabra. Mislila je isprva da treba da zaustavi život dok sve faze ne prođu, da ih gleda iz sigurnog ćoška. Distanca je dobro rešenje u sagledavanju prošlosti, nikada u gradnji budućnosti. Možemo samo da živimo u Sada. Da grešimo, smejemo se i padamo, borimo se i volimo, kajemo se i grlimo. Mora da vidi, oseti, čuje, okusi, dodirne – da bi zaista znala. Da uči lekcije, umesto, kao što je mislila, da broji promašaje i uspehe.
Neprijatan je trenutak u kom spoznaš da tvoje istinsko odredište možda nikada neće biti tipično, već van programa koji opcrtava tradicija.
Ali – ja nisam društvo koje piše opšte definicije. Ja sam Ja. Njegov nepobitni deo, ali sa pojedinačnim glasom.
Photo by @freetimephoto1
Najlakše je biti spreman za prihvatanje programa koje nam društvo gurne u ruke po rođenju, ali je istinski teško živeti u skladu sa njim kao kreativac koji više voli da programira sam, da su mu oči otvorene, a duša puna. Suza ili osmeha. Ali uvek smisla. Uplašena, ali odlučna, sela je pred zamišljeni monitor i ščepala virtuelnu tastaturu. Tehnologija joj nije jača strana, ali njen život mora da bude.
U njegovoj glavi vladao je red. Gordo je prikazivao duge, ravnomerne boksove, gde je vešto sortirao brzo donete zaključke. Na prijemu u dublje hodnika, stražarila je široka tolerancija, preoblikujući sporne sadržaje u prihvatljive, kako ga ništa neprijatno ne bi iznenadilo.
A dole, iza teških podrumskih vrata, stanovala je njegova autentičnost. Nesvareni strahovi i razočarenja, osećanje izneverenosti, potreba za dubokom emocijom i iskrenim pripadanjem, tuga, bes i bespomoćnost. Ponekad, kada bi ga nametnuta rutina iznenadila predahom i on prošetao besprekornim hodnicima, čuo bi nemir iza ključa. Vilica bi se stegla, a pogled postao preteći. Uspaničen, zalivao bi žamor vinom dok ne zaspi.
Photo by @freetimephoto1
Jutro bi pozdravljao širokim osmehom.
Tog dana, buku nisu utišali nagomilani poslovi, više boca kraft piva i površni flert. Nemirnim prstima uveče je ukucao poznati broj.
U stanu bez vetra, bezglavo se ulepio u slatkiše koje je odavno sa gnušanjem odbacio. Sat je stao. Srce usporilo. Dah se produbio. Ruke omekšale.
Pogled je sijao.
Ujutru je obukao svoju odeću, boje vruće kafe koju joj je doneo u krevet. Kod kuće je sprao ostatke bombona sa usana.
Poravnao je nogom tepih ispod koga su vrata podruma mirovala.
Pre nego što je izašao iz stana još jednom je rukom proverio svoju nasmejanu masku.
Pokušaj. Sledeći put kada se umoriš. Da odabereš onu koja prede, umesto one koja kontroliše; onu koja čuje, umesto one koju slušaš, onu koja razume, umesto one koja zahteva; onu koja ćuti, umesto one koju čuju svi; onu koja analizira, umesto one koja krivi; onu koja je žena; umesto one koja je drugar.
Sledeći put, kada obećaš sebi. Pokušaj. Odaberi onog koji pruža, umesto onog koji uzima; onog koji planira, umesto onog koji se igra; onog koji udovoljava, umesto onog koji testira; onog koji razgovara, umesto onog koji obmanjuje; onog koji rešava, umesto onog koji beži; onog koji je muškarac, umesto onog koji je dečak.
Pokušaj. Uspećeš.
Na kratko…
Uskoro će izbor početi da ispada iz neodgovarajućeg zupčanika. Nažalost, ne igramo glavnu ulogu u odabiru sopstvenih partnera. Za model se nismo odlučili, već smo ga usvojili. Odavno. Još onda kada nismo razumeli, već osećali. Dok nismo govorili, već videli. Kada nismo analizirali, već upijali. Ipak pokušaj. Ponovo. Nije nemoguće.
Nedavno mi je mama uz osmeh pružila požuteli papirić iz novina.
“Mladost”. Ispod teksta moje ime i prezime, drugi razred osnovne škole. Setih se – da, dobila sam nagradu za taj sastav.
U centar zbivanja stavila sam na klupu u park baku koja gleda decu u igri, seća se svog detinjstva i mladosti.
Čitam, iznenađena autentičnom nostalgijom koju sam tako mala naslutila. Kao da sam intuitivno pročitala emociju iza nekog pohabanog lica.
Došla sam u godine kada već sa setom prelistavam albume sa starim fotografijama. Sve češće se dešava da mlađi sagovornici ne prepoznaju sentence iz filmova koje moja generacija i dalje rado citira. Moja plej lista ne sadrži mnogo pesama interesantnih mojoj ćerki.
Gledam među fotografijama onu zaboravljenu devojčicu, uvek nasmejanu, koja je lovila rukama žabe po kanalima i spasavala miševe od razigranih mačaka, pisala svoj Dnevnik kao da piše novele, obožavala mikrofon i koristila svaki momenat da pleše.
Ne postoji životni scenario koji će pouzdano, bez obaveze prilagođavanja, bez promena, brisanja i dopisivanja, bez nenadanih prepreka, obezbediti osnovu za stabilnu budućnost.
Ne postoji ni obrazac vaspitanja dovoljno rastegljiv da pokrije svaku strukturu, onaj koji odgovara svakom menažu stvorenom od mora upletenih genetika.
Photo by @freetimephoto1
Tek, desilo se da sam sišla sa puta kojim bih išla lako i pomislila da je za mene baš ona staza koju jedva nazirem u šumi mogućnosti. Desilo se da sam poželela samo ono u daljini, kratkovida za bokore koji su mi bili na dohvat ruke; pentrala se po plodove sakrivene u krošnji, a da im ne znam kvalitet. Zaboravila sam bivše razloge uzbuđenja, izvore ispunjenja. I nesvesno pomislila da moram da patim kako bih zaslužila sreću. Verovala sam da sam prerasla ideje koje sam osećala. Sakrila se u materijalne ciljeve od duhovnih neophodnosti. Obukla uštirkano odelo formalnosti, verujući da je nedolično sanjati.
Menjamo se. Više puta kroz život pružala sam ruku nekoj novoj osobi koja sam postala. Treba pratiti sebe, shvatila sam, više nego upoznati, jer već sutra možda nismo osoba od juče. Ali. Svaki stupanj sazrevanja neizostavno gradi neku novu ciglu identiteta bez koje ćemo se urušiti. I nije nemoguće, ali ni lako razlikovati te vredne od propadljivih materijala.
Analiza pomogne, ali beskrajno psihologiziranje samo je puka gimnastika ako nema praktičan cilj.
Ako preuzmeš odgovornost. Nećeš tražiti krivca, već locirati mesto na kom si se zaglavio. Ako osvešćuješ. Umesto očajavanja pravićeš nove planove. Ako budeš hrabar. Shvatićeš da od sebe ne možeš pobeći i oprostiti sva pogrešna skretanja.
I, poželećeš da se ponovo igraš!
Nataložene ideje puštam da dišu. Aranžiram želje po nacrtu iz mašte. Imam cilj, ali on je put… ka onoj klupi. Na kojoj sedim i gledam život sa manje tuge što nisam i mnogo uspomena jer jesam živela.
Zavrnula je rukave i, umesto da cepa višnje u ovim godinama, počela je da ljušti slojeve zablude.
Obišla je onaj improvizovani piknik na podu stana i preslušala više puta, odavno zaboravljeno: “Blizu sam, mogu li da svratim na kratko, da te samo malo ljubim u hodniku?” Ponovo se zagrcnula nad tek otvorenim vinom nad iznenadnim: zbogom, i kisnula na terasi kafića kada su se konačno ponovo zagrlili. Setila se, zatim, svih monologa koje više nije uspevala da pretvori u razgovor. Analizirala rutinu koju je živela, ne znajući da se na novom scenariju uveliko radi. Zapenila je ponovo nad lascivnom ponudom koju joj je bacio u krilo, iako je već neko vreme tuđi.
Photo by @freetimephoto1
“Svi ti “neobični” muškarci, zapravo imaju dijagnozu”, setila se i krenula po netu da traži odgovarajući F. Upoređivala je i kombinovala simptome, napokon dobijajući autentičnu slagalicu.
Neurotik će se pred vama daviti u sopstvenoj anksioznosti. Psihoza će progutati uplašenog domaćina. Ali, poremećaj ličnosti… Možda je najbolje da pipnete tamo gde bi trebalo osetiti puls…
Na trenutak je zaronila u njegovu prazninu, osećajući iscrpljujući nemir dosade. Drame su očigledno imitirale smisao. Na kratko.
Pomislivši na naredne žrtve, setila se svoje izjave nakon trošnog odgovaranja Logike na faksu: Da sam ja vi, ja ne bih znala ono što vi ne znate da ja znam.
Blokirala je brojeve. Obrisala prepiske. Uspavala nerođenu Angelinu. Ili Selenu. Oprostila sebi emociju. Otvorila oči.
Na praznoj poljani ugledala je ono što je duhom odavno napipala – ka šumi je skakutao neugledni žabac.
I, kako ste se upoznali?! Nestrpljivo je pitanje zalila alkoholom, koji je napokon stigao na sto. Nisu se videli par meseci. Novosti je nerado delio u porukama.
Često se pitala šta li su pričali do svitanja, tih ranih devedesetih! Sećala se samo da su se sjajno provodili. I znala da su oboma prohladna jutra umela i sada da zamirišu na davno zaboravljene teme. Alternativni klub njihove mladosti bio je nekadašnja kafana, koja je, netaknutog inventara, ugostila novu muziku i mlađu ekipu. Stepenište, levo u dvorištu, na kom su sedeli te prve večeri, nije vodilo nigde. Jednostavno se završavalo. Predestenirajuća metafora njenih kasnijih izbora, nasmejala se sopstvenom slikovitom zaključku.
Photo by @freetimephoto1
A kakvi su klinci bili.. Istraživali su dodire sa manjim žarom od onog sa kojim su igrali žmurke po dvospratnoj kući njene bake.
Dvadeset i četiri godine kasnije, hladan stepenik provincije zamenila je barska stolica velikog grada. Muzika je bila mekša. Ruke iskusne. Ciljevi jasni i bitno međusobno različiti.
Nije ga videla kao životnog saputnika. Samo.. rado se grebala o njegov entuzijazam neproživljenog, njegove planove i iskustva kojima se nadao – destinacije sa kojih se ona vratila, izgužvane odeće i umornih snova. Samo.. U nekom paralelnom univerzumu možda bi on bio njena karta za sve iz početka, njena nagradna vožnja.
Bila je srećna zbog njega. Zbog njih. Zbog svega onog što ih nestrpljivo mami. Iskreno se osmehivala namerama. Radovala odlukama.
Hoćemo li još po jedno ili…? I dalje je čekala da razgovor počne autentično da klizi. Dlanovi da se osuše.
Ne. Već kasnim.
Gradski prevoz. Zajedno. On i ona. On – njen žal za mladošću, njen još jedan krug…
Nisam bila dete koje za sobom vuče omiljeno ćebe ili medu. A želela sam. Odabrala sam jastučak i jastučnicu sa plavim sidrom. I bilo je u redu. Ali, nisam primećivala kada je nestajalo radi pranja, a kamoli se uznemiravala. Dok na kraju nije otišlo tiho iz mog kreveta, poslednji put.
Photo by @freetimephoto1
Sevne mi pred očima ponekad ta scena sa detetom iz serije dok sam bila još u vrtićkom uzrastu. Ne pamtim da li je bilo dečak ili devojčica. Imalo je izrazito svetlu boju kose, govorilo meni nepoznatim jezikom, a među dlanovima čuvalo beli oblutak.
Imala sam mnogo igračaka. Ipak. Kamen je tada postao moja omiljena lutka. Ne toliko onaj u koji sam gledala, koliko onaj koji sam u sebi klesala. Jer, osetila sam, iako otporan, njegov oblik ne mora biti konačan.
Nisam opsesivna skupljačica, zatrpana hrpom kamenja. Ipak, decenijama nakon inicijalnog oblutka, neka bitna mesta u mom životu zauzima kamen. Često je pored fotografija. Da ih ne odnese vetar. U zaborav. Kemenu nije neophodan zagrljaj da bi zablistao, pohvala da bi postao snažniji. Ume da bude oštar, ali dovoljno upornom talasu dopušta da ga uglača; nije sam ali je jedinstven; na gomili je, ali ima posebnu šaru. I oštećen ostaje čvrst. I onaj sitan učestvuje u izgradnji visokih zdanja; umetnik od neuglednog komada može napraviti izvor divljenja.
Photo by @freetimephoto1
Dobila sam etiketu Overtinkera. Tumbam mogućnosti, čitam različite scenarije, prelistavam stavove – u strahu da me nešto ne iznenadi. Pripremam se, kako za blistave osmehe, tako i za zatamljene prozore. Moje kamenje je materijal za zid, iza koga se ponekad sakrijem od emotivnog učestvanja. Virim, čekam da se pojavi pouzdano sunce na mom oknu.
Akteri su se menjali, u rodu i po funkciji, ali se scenario ponavljao: “Doneću ti nešto sa puta.” “Donesi mi kamen! … Ozbiljno, donesi mi kamen. Ne. Ozbiljno. Želim kamen.” Jednom sam na poklon dobila kameno srce. Izgubila sam ga. I bolje – ne čuči u svakom kamenu alhemijsko zlato. Pronaći ću sama drugo. Neko novo. Neko drugačije. Neko za mene. Srce.
