„Surovo sam iskren/a, a to mnogima smeta.“
Ovu rečenicu često čujemo ili pročitamo. Ali da li istina mora da bude surova da bi bila jasna? I ako jeste surova, da li je cilj zaista bio samo da budemo iskreni?
Grubost u komunikaciji, pa i u iskrenosti, često govori o našem unutrašnjem stanju. Nekada je posledica umora, nekada osećaja nemoći, potrebe da zadržimo autoritet ili kontrolu nad situacijom. Ponekad je izraz lične frustracije, a ponekad jednostavno odsustvo veštine da tešku poruku prenesemo na način koji neće nepotrebno povrediti drugu osobu.
Sama po sebi, istina nije nužno vrednost. Vrednost je i način na koji je saopštavamo.
Dva lekara mogu na potpuno različit način izneti istu, tešku prognozu. Jedan će govoriti sa empatijom i poštovanjem, zadržavajući profesionalnu distancu. Drugi će biti hladan, bespotrebno oštar i obezvređujući.
Isto važi i za učitelja koji razgovara sa roditeljem deteta sa poteškoćama. Jedan će jasno, ali obazrivo govoriti o detetovim ograničenjima i mogućnostima. Drugi će izneti iste činjenice na način koji ponižava i obeshrabruje.
I partneri koji više ne dele iste želje mogu završiti odnos na različite načine. Jedan će govoriti o svojim osećanjima, potrebama i razlozima zbog kojih više ne vidi zajednički put. Drugi će istu odluku saopštiti kroz optužbe, prebacivanje krivice i nabrajanje tuđih mana.
U razgovoru sa manje poznatim ljudima, kada se mišljenja razlikuju, sasvim je legitimno izneti svoj stav. Ali od naše zrelosti zavisi da li ćemo i kako nastaviti sučeljavanje.
Roditelj može detetu reći: „Lenj si, nikada nećeš uspeti“, verujući da će ga time podstaći na promenu. Drugi će prepoznati isti problem, ali će reći: „Vidim da možeš mnogo više, ali trenutno ne koristiš svoje potencijale. Sigurno postoji razlog. Hajde da ga zajedno pronađemo.“
Svim ovim primerima zajedničko je jedno: činjenice mogu ostati iste, ali način na koji ih izgovaramo određuje da li će istina postati prostor za razumevanje ili oružje kojim povređujemo drugu osobu.
Važno je kako, kada i zašto izgovaramo svoje istine.
Koliko dobro poznajemo osobu kojoj govorimo? Da li želimo da joj pomognemo ili da je zapravo povredimo? Da li smo dovoljno bliski da bi otvorenost mogla da produbi odnos? Ili je naša iskrenost zapravo potreba za ličnim olakšanjem? Možda samo želimo da pobedimo u raspravi ili da po svaku cenu budemo u pravu?
Izgovaranje istine ne mora uvek biti moralni čin, niti dokaz etičnosti. Ponekad je samo opravdanje za grubost, način da rasteretimo sebe, potreba za dominacijom ili pokazivanjem nadmoći.
Način na koji komuniciramo može postati dragocen prostor za upoznavanje sebe. Kada zastanemo i zapitamo se zbog čega biramo baš te reči, takav ton ili upravo ovaj trenutak, često ne otkrivamo toliko o osobi kojoj govorimo koliko o sebi – o svojim strahovima, potrebama, uverenjima, očekivanjima i granicama sopstvenih komunikacionih veština.
Ostala mi je u sećanju osoba koja je umela mirno da kaže: „Ljuta sam.“ Nije povisivala ton, nije vređala niti je pokušavala da povredi drugu osobu. Samo je jasno imenovala svoju emociju. Tada sam prvi put zaista razumela da ni istina motivisana ljutnjom ne mora biti glasna.
To, naravno, ne znači da ćemo uvek reagovati smireno. Svi ponekad govorimo impulsivnije nego što bismo želeli. Emocije su deo ljudskog iskustva i nije realno očekivati da ćemo uvek odgovoriti idealno. Razlika je u tome da li ćemo ostati zarobljeni u impulsu ili ćemo umeti da zastanemo, prepoznamo šta se dogodilo i vratimo se razgovoru kada ponovo budemo sposobni da čujemo i sebe i drugu osobu. Upravo tada komunikacija prestaje da bude borba za prevlast i ponovo postaje prostor za odnos.
To je ujedno i pitanje odgovornosti. Ne možemo biti odgovorni za to kako će neko doživeti svaku našu reč, ali jesmo odgovorni za način na koji je izgovaramo. Jednako tako, odgovorni smo i za ono što ćemo učiniti nakon trenutaka u kojima nismo uspeli da komuniciramo onako kako bismo želeli.
Reči ne prenose samo informacije. One oblikuju odnose, grade ili urušavaju poverenje, a ponekad učestvuju i u izgradnji slike koju neko ima o sebi. Dete godinama gradi svoj identitet kroz rečenice koje sluša od roditelja i nastavnika. Odrasli često dugo nose glasove partnera, prijatelja ili autoriteta koji su im govorili ko jesu i koliko vrede. Zato komunikacija nikada nije neutralna. Ona ostavlja trag.
Asertivnost nije odustajanje od istine, niti njeno ublažavanje. Ona podrazumeva sposobnost da budemo jasni i iskreni, a da pritom ne izgubimo iz vida dostojanstvo osobe sa kojom razgovaramo. Možemo govoriti direktno, a da ne ponižavamo. Možemo biti dosledni, a da ostavimo prostor i za ono što druga osoba ima da kaže.
Možda je zato, pre nego što kažemo: „Ja sam samo iskren/a“, korisnije da se zapitamo:
Šta želim da postignem ovim što govorim?
Jer svaka komunikacija nešto gradi. Ponekad most koji nam omogućava da se bolje razumemo, čak i kada se ne slažemo. Ponekad zid iza kojeg više ne možemo da vidimo ni drugu osobu, ali ni sebe.
Kada istina postane oružje, ona prestaje da bude put ka razumevanju i postaje sredstvo za povređivanje. Način na koji izgovaramo istinu često govori jednako mnogo o nama koliko i sama istina koju izgovaramo.
Iskrenost jeste vrednost. Surovost je samo lični izbor načina na koji ćemo je saopštiti.
Vremeslov 