Stiglo je vreme piknika. Slušanja ptica, bosih stopala na zemlji i toplog vetra u nepočešljanoj kosi. Vreme kada je izgužvana majica najbolji komad odeće, a kafa u korpi bicikla miriše na dobar provod. Dok se povezujem sa prirodom u njenoj transformaciji, zapitah se: koliko sam se zapravo promenila ja?
Često promišljam i pišem o promeni loših uverenja, a u stomaku mi se nekad javi onaj neprijatni grč – sumnja da je trebalo brže, više, bolje.
Taj toksični zahtev za savršenstvom uvuče se u naše misli neprimetno, poput šećera koji danas stavljaju u sve, od čokolade do supe iz kesice. I onda postanemo kivni na sebe: „Pa dokle više, toliko radim na sebi, čitam, analiziram, i opet sedim u istoj scenografiji? Da li je moguće da se nisam makla s mesta?“ Lakše poverujemo u surove floskule da se „nismo dovoljno promenili“ i da „nismo savladali lekciju“, nego da sebe pohvalimo za sve ono što zapravo radimo drugačije.
Život se ne dešava u teoriji, on je praksa, pa se i naša unutrašnja transformacija dešava iskustveno. Promenu ne merimo u odnosu na apstraktne ideale, već je prepoznajemo u konkretnim, živim situacijama. Odreagovati drugačije u trenutku koji bi nas nekada potpuno poremetio – to je promena na delu. Možda nas i dalje privlače slični tipovi ljudi, i možda i dalje osećamo snažne emocije, nade i dileme u odnosu sa njima. Ipak, naša evolucija se očitava u tome kako danas upravljamo tim prostorom između nas i druge osobe.
Promenili smo se onda kada jasnije i ranije primećujemo ono što nam ne prija, kada biramo da vidimo realnu osobu preko puta nas umesto da je idealizujemo i kada manje vremena gubimo u zbunjenosti i nagađanju tuđih namera jer smo spremni da postavljamo direktna pitanja. Ta promena se vidi u trenutku kada poverujemo činjenicama i delima umesto potencijalu, kada odbijemo da odustanemo od sebe da bismo po svaku cenu sačuvali bliskost i kada konačno naučimo da odemo na vreme sa mesta koja nas iscrpljuju.
Postoji ogromna razlika između hoda zatvorenih očiju i svesnog kretanja kroz odnos. Nekada smo u dinamici sa drugima bili izgubljeni, a danas tačno svedočimo onome što se događa dok se događa. To je suštinski iskorak. Znak da rastemo nije u tome da postanemo imuni na neprijatnosti ili da živimo u sterilnom svetu bez izazova, već to što u svakodnevnim okolnostima donosimo zrelije odluke.
I to ne zato što smo postali hladniji. Ne zato što smo prestali da osećamo. Već zato što smo zaista poverovali da na prvom mestu treba da volimo sebe i konačno naučili da sebe ne napuštamo onda kada nam je sopstvena podrška najpotrebnija.
Velika je zabluda da unutrašnji rast znači da nas više nikada ništa neće zaboleti ili da se nećemo razočarati. Ali proslava počinje onda kada priznamo sebi da nismo savršeni. I kada uprkos riziku odlučimo da uživamo u ljudima i trenucima koji su tu.
Taj trenutak svesnosti je onaj koji vredi obeležiti. Ako ne čašom dobre bele tamjanike, onda bar jednim iskrenim osmehom olakšanja. I kafom ispod procvetale krošnje. Da li u društvu ili solo – biće tada manje važno.
Vremeslov 