Dugo sam se stidela činjenice da ne volim igre poput monopola i rizika. Dok se nisam setila da su i karte društvena igra.
Još važnije, shvatila sam da imam pravo na lične afinitete.
A baš na takvim uvidima sretneš se sa sobom – kroz dozvolu da pratiš ono što te zaista privlači.
Oduvek me je špil zanimao. Kao malu naročito onaj koji smo zvali “mađarice”. Idejna rešenja različitih špilova su me često fascinirala, posebno u momentu kada sam se susrela sa tzv. “cigančicama”, zatim marseljskim tarotom, ali i igrama, poput Una (prvenstveno kao zabava), danas je to Dixit ( zbog bogate simbolike).
Mnogo kasnije, moja naklonost se susrela sa naukom. Kada sam na faxu odabrala da se za diplomski (koji je prerastao u master) rad bavim interdisciplinarnom temom koja me je intuitivno vukla, poređenjem kategorija kolektivne svesti Emila Dukheima i arhetipova kolektivno nesvesnog Carl Gustav Junga, među ostalom preporučenom literaturom bila je knjiga koja je obrađivala tarot i Jungovo interesovanje za ovaj stari špil. Pomislila sam kako je greškom do mene došlo neko pseudonaučno štivo, dok nisam ušla dublje u Jungovu tematiku arhetipova.
Prema Jungovom učenju, ljudska psiha se deli na: svest, individualno nesvesno i kolektivno nesvesno. Svest je ono što znamo da jesmo u ovom momentu. Individualno nesvesno predstavlja sadržaje koji su potisnuti iz svesti jer su nam neprijatni, kao i zaboravljena lična iskustva. Kolektivno nesvesno jeste duboki sloj psihe, zajednički celom čovečanstvu.
Kolektivno nesvesno je stecište iskustava čitavog ljudskog postojanja, uključujući tu i iskustva naših životinjskih predaka. Sa njima smo delili biološke instinkte: vidim – delam. Sa razvojem svesti, čovek je uz sliku ponašanja dobio i misao: vidim – mislim – delam. Biološki je tako prerastao u psihološki instinkt, svojstven samo ljudskoj vrsti koju danas poznajemo. Pošto razum i nagoni ne govore istim jezikom u njoj se stvorio konflikt. Da bi ga rešila, naša psiha stvara simbol – slikovni most koji ih spaja i prevodi neopipljive unutrašnje sile u svesno prepoznatljive slike. Iza tih simbola stoje arhetipovi – psihološke forme ponašanja ljudske vrste. U pitanju je okvir, prazan ram ponašanja, iz kog vrsta ne može da izađe. Kao što ljudska anatomija uvek diktira kako će čovek izgledati, tako arhetip ne dopušta odstupanja u psihološkoj strukturi. Koju sliku ćeš staviti u taj ram, kakvim sadržajem ćeš ispuniti urođenu arhetipsku formu, zavisi od tvojih najranijih životnih iskustava, društva, vaspitanja i kulture, ličnih uverenja, emocija i karaktera.
I upravo tu dolazimo do Tarota. Tarot špil, a naročito njegove Velike Arkane, nisu ništa drugo do slikovnica tih univerzalnih ljudskih arhetipova. Svaka karta na stolu je vizuelni simbol – materijalizovani most koji spaja tvoje nesvesno sa tvojom svešću. Kada izvučeš kartu, tvoje oči vide nacrtanu sliku (simbol), tvoj mozak prepoznaje univerzalni ljudski šablon (arhetip), ali ono što toj karti daje konačno značenje je tvoj lični sadržaj koji u nju projektuješ. Tarot radi kao ogledalo psihe, izvlačeći na svetlost tvoje sopstvene misli, strahove i istine, koje tvoja svest još uvek ne može da pretoči u reči.
Zaključak da karte “ne rade” onako kako sam kao tinejdžerka želela da verujem, nije mi umanjio interesovanje za tarot. Preuzeti odgovornost za sopstveni život sastavni je deo zrelog odnosa prema sebi. Karte ne preuzimaju odgovornost za naše delovanje, ali nam pomažu da prizovemo u svest odgovore koje još nismo svešću sagledali. Predstavljaju alat uz pomoć kojeg lakše osvetlimo lekcije iz prošlosti, prepoznamo gde stojimo u sadašnjosti, zaključimo šta bismo za sebe želeli u budućnosti.
I sama povremeno otvorim tarot. Ne da bih saznala šta će se dogoditi, već da bih čula šta se u meni već dešava. I neretko dobijem ono što mi je u tom trenutku najpotrebnije – jasnoću, ili bar konkretnije formulisano pitanje na koje je neophodno da sebi odgovorim.
A opet, budimo iskreni prema sebi. Postoji li osoba koja u trenucima velike neizvesnosti ne poželi da joj makar i karte, bar na trenutak, šapnu šta je čeka u budućnosti? Svi mi imamo potrebu za magičnim rešenjem, za begom u svet u kom ponovo imamo potpunu kontrolu i držimo uzde života u svojim rukama. I to je u redu. Priznati sebi tu potrebu nije slabost, već prostor za duboko saosećanje sa sopstvenim strahovima.
Kada je neizvesnost preveliko breme, tarot nam može poslužiti kao siguran predah, kao toplo utočište u kom ćemo spustiti štitove. I baš tu, na granici između magije u koju želimo da verujemo i realnosti koju živimo, događa se onaj najvažniji, autentični susret sa sobom. Jer kada karta utiša tvoj unutrašnji alarm, ti ponovo postaješ dovoljno snažan da se setiš: lepota života jeste u njegovoj nepredvidivosti, a stvarna moć za njegovo oblikovanje oduvek je bila u tebi.
Vremeslov 