Nisam bila dete koje za sobom vuče omiljeno ćebe ili medu. A želela sam. Odabrala sam jastučak i jastučnicu sa plavim sidrom. I bilo je u redu. Ali, nisam primećivala kada je nestajalo radi pranja, a kamoli se uznemiravala. Dok na kraju nije otišlo tiho iz mog kreveta, poslednji put.
Sevne mi pred očima ponekad ta scena sa detetom iz serije dok sam bila još u vrtićkom uzrastu. Ne pamtim da li je bilo dečak ili devojčica. Imalo je izrazito svetlu boju kose, govorilo meni nepoznatim jezikom, a među dlanovima čuvalo beli oblutak.
Imala sam mnogo igračaka. Ipak. Kamen je tada postao moja omiljena lutka. Ne toliko onaj u koji sam gledala, koliko onaj koji sam u sebi klesala. Jer, osetila sam, iako otporan, njegov oblik ne mora biti konačan.
Nisam opsesivna skupljačica, zatrpana hrpom kamenja. Ipak, decenijama nakon inicijalnog oblutka, neka bitna mesta u mom životu zauzima kamen. Često je pored fotografija. Da ih ne odnese vetar. U zaborav.
Kemenu nije neophodan zagrljaj da bi zablistao, pohvala da bi postao snažniji. Ume da bude oštar, ali dovoljno upornom talasu dopušta da ga uglača; nije sam ali je jedinstven; na gomili je, ali ima posebnu šaru. I oštećen ostaje čvrst. I onaj sitan učestvuje u izgradnji visokih zdanja; umetnik od neuglednog komada može napraviti izvor divljenja.
Dobila sam etiketu Overtinkera. Tumbam mogućnosti, čitam različite scenarije, prelistavam stavove – u strahu da me nešto ne iznenadi. Pripremam se, kako za blistave osmehe, tako i za zatamljene prozore.
Moje kamenje je materijal za zid, iza koga se ponekad sakrijem od emotivnog učestvanja. Virim, čekam da se pojavi pouzdano sunce na mom oknu.
Akteri su se menjali, u rodu i po funkciji, ali se scenario ponavljao:
“Doneću ti nešto sa puta.”
“Donesi mi kamen! … Ozbiljno, donesi mi kamen. Ne. Ozbiljno. Želim kamen.”
Jednom sam na poklon dobila kameno srce.
Izgubila sam ga.
I bolje – ne čuči u svakom kamenu alhemijsko zlato.
Pronaći ću sama drugo.
Neko novo.
Neko drugačije.
Neko za mene.
Srce.