- I, kako ste se upoznali?!
Nestrpljivo je pitanje zalila alkoholom, koji je napokon stigao na sto.
Nisu se videli par meseci. Novosti je nerado delio u porukama.
Često se pitala šta li su pričali do svitanja, tih ranih devedesetih! Sećala se samo da su se sjajno provodili. I znala da su oboma prohladna jutra umela i sada da zamirišu na davno zaboravljene teme. Alternativni klub njihove mladosti bio je nekadašnja kafana, koja je, netaknutog inventara, ugostila novu muziku i mlađu ekipu. Stepenište, levo u dvorištu, na kom su sedeli te prve večeri, nije vodilo nigde. Jednostavno se završavalo. Predestenirajuća metafora njenih kasnijih izbora, nasmejala se sopstvenom slikovitom zaključku.
A kakvi su klinci bili.. Istraživali su dodire sa manjim žarom od onog sa kojim su igrali žmurke po dvospratnoj kući njene bake.
Dvadeset i četiri godine kasnije, hladan stepenik provincije zamenila je barska stolica velikog grada. Muzika je bila mekša. Ruke iskusne. Ciljevi jasni i bitno međusobno različiti.
Nije ga videla kao životnog saputnika.
Samo.. rado se grebala o njegov entuzijazam neproživljenog, njegove planove i iskustva kojima se nadao – destinacije sa kojih se ona vratila, izgužvane odeće i umornih snova.
Samo.. U nekom paralelnom univerzumu možda bi on bio njena karta za sve iz početka, njena nagradna vožnja.
Bila je srećna zbog njega. Zbog njih. Zbog svega onog što ih nestrpljivo mami. Iskreno se
osmehivala namerama. Radovala odlukama.
- Hoćemo li još po jedno ili…?
I dalje je čekala da razgovor počne autentično da klizi. Dlanovi da se osuše. - Ne. Već kasnim.
Gradski prevoz. Zajedno. On i ona. On – njen žal za mladošću, njen još jedan krug…
Ne seća se ko je izašao prvi.