Nedavno mi je mama uz osmeh pružila požuteli papirić iz novina.
“Mladost”. Ispod teksta moje ime i prezime, drugi razred osnovne škole. Setih se – da, dobila sam nagradu za taj sastav.
U centar zbivanja stavila sam na klupu u park baku koja gleda decu u igri, seća se svog detinjstva i mladosti.
Čitam, iznenađena autentičnom nostalgijom koju sam tako mala naslutila. Kao da sam intuitivno pročitala emociju iza nekog pohabanog lica.
Došla sam u godine kada već sa setom prelistavam albume sa starim fotografijama. Sve češće se dešava da mlađi sagovornici ne prepoznaju sentence iz filmova koje moja generacija i dalje rado citira. Moja plej lista ne sadrži mnogo pesama interesantnih mojoj ćerki.
Gledam među fotografijama onu zaboravljenu devojčicu, uvek nasmejanu, koja je lovila rukama žabe po kanalima i spasavala miševe od razigranih mačaka, pisala svoj Dnevnik kao da piše novele, obožavala mikrofon i koristila svaki momenat da pleše.
Ne postoji životni scenario koji će pouzdano, bez obaveze prilagođavanja, bez promena, brisanja i dopisivanja, bez nenadanih prepreka, obezbediti osnovu za stabilnu budućnost.
Ne postoji ni obrazac vaspitanja dovoljno rastegljiv da pokrije svaku strukturu, onaj koji odgovara svakom menažu stvorenom od mora upletenih genetika.
Photo by @freetimephoto1
Tek, desilo se da sam sišla sa puta kojim bih išla lako i pomislila da je za mene baš ona staza koju jedva nazirem u šumi mogućnosti. Desilo se da sam poželela samo ono u daljini, kratkovida za bokore koji su mi bili na dohvat ruke; pentrala se po plodove sakrivene u krošnji, a da im ne znam kvalitet. Zaboravila sam bivše razloge uzbuđenja, izvore ispunjenja. I nesvesno pomislila da moram da patim kako bih zaslužila sreću. Verovala sam da sam prerasla ideje koje sam osećala. Sakrila se u materijalne ciljeve od duhovnih neophodnosti. Obukla uštirkano odelo formalnosti, verujući da je nedolično sanjati.
Menjamo se. Više puta kroz život pružala sam ruku nekoj novoj osobi koja sam postala. Treba pratiti sebe, shvatila sam, više nego upoznati, jer već sutra možda nismo osoba od juče. Ali. Svaki stupanj sazrevanja neizostavno gradi neku novu ciglu identiteta bez koje ćemo se urušiti. I nije nemoguće, ali ni lako razlikovati te vredne od propadljivih materijala.
Analiza pomogne, ali beskrajno psihologiziranje samo je puka gimnastika ako nema praktičan cilj.
Ako preuzmeš odgovornost. Nećeš tražiti krivca, već locirati mesto na kom si se zaglavio. Ako osvešćuješ. Umesto očajavanja pravićeš nove planove. Ako budeš hrabar. Shvatićeš da od sebe ne možeš pobeći i oprostiti sva pogrešna skretanja.
I, poželećeš da se ponovo igraš!
Nataložene ideje puštam da dišu. Aranžiram želje po nacrtu iz mašte. Imam cilj, ali on je put… ka onoj klupi. Na kojoj sedim i gledam život sa manje tuge što nisam i mnogo uspomena jer jesam živela.
Photo by @freetimephoto1