U njegovoj glavi vladao je red. Gordo je prikazivao duge, ravnomerne boksove, gde je vešto sortirao brzo donete zaključke. Na prijemu u dublje hodnika, stražarila je široka tolerancija, preoblikujući sporne sadržaje u prihvatljive, kako ga ništa neprijatno ne bi iznenadilo.
A dole, iza teških podrumskih vrata, stanovala je njegova autentičnost. Nesvareni strahovi i razočarenja, osećanje izneverenosti, potreba za dubokom emocijom i iskrenim pripadanjem, tuga, bes i bespomoćnost. Ponekad, kada bi ga nametnuta rutina iznenadila predahom i on prošetao besprekornim hodnicima, čuo bi nemir iza ključa. Vilica bi se stegla, a pogled postao preteći. Uspaničen, zalivao bi žamor vinom dok ne zaspi.
Photo by @freetimephoto1
Jutro bi pozdravljao širokim osmehom.
Tog dana, buku nisu utišali nagomilani poslovi, više boca kraft piva i površni flert. Nemirnim prstima uveče je ukucao poznati broj.
U stanu bez vetra, bezglavo se ulepio u slatkiše koje je odavno sa gnušanjem odbacio. Sat je stao. Srce usporilo. Dah se produbio. Ruke omekšale.
Pogled je sijao.
Ujutru je obukao svoju odeću, boje vruće kafe koju joj je doneo u krevet. Kod kuće je sprao ostatke bombona sa usana.
Poravnao je nogom tepih ispod koga su vrata podruma mirovala.
Pre nego što je izašao iz stana još jednom je rukom proverio svoju nasmejanu masku.