Category: Psihologija partnerskih odnosa

Neizvesnost je zatvor mogućnosti, odavno je zaključila. Ali, nije uvek sagovornik onaj koji krije, često sami zatvorimo srce za intuiciju, a reči interpretiramo kako našem egu prija.

Sedeli su sami – u punom kafiću. Bila je spremna da ovaj put zaista čuje. Svoj osećaj i ono što je bio spreman da kaže.

Photo by @freetimephoto1

Uvek privlačimo u život upravo onakve ljude kakvi su nam potrebni. To je nesvestan poziv, jer nesvesno je gospodar naše realnosti. Davno, u njemu su se oformila uverenja nastala iz iskustva. Svaki sistem teži samoočuvanju, pa tako i sistem uverenja. Zato živimo život potvrđujući istinitost svojih uverenja. I koliko god je dobra vest da smo kreatori svoje sudbine, toliko je poražavajuća istina da su nam nesvesna uverenja često u neskladu sa istinskim potrebama.

Ako naša uverenja govore da nismo dovoljno dobri, da ne zaslužujemo ljubav, da će naš izbor uvek biti pogrešan, da će bez obzira na ulaganje ishod biti isti – upravo tako će i biti. Tražićemo one koji nas tretiraju nedovoljno dobro, jer bolje ne zaslužujemo. Biraćemo one za čiju ljubav moramo da se borimo , a ipak izađemo kao gubitnici. Završavaćemo veze koje potencijalom prete da opstanu, verujući da nas ne ispunjavaju. Tražićemo emotivno nedostupne partnere, kako odnos ne bi imao priliku da napreduje u nešto čime bismo bili zadovoljni.

Photo by @freetimephoto1

I koliko god trčali, stići ćemo kući – od sebe se ne može pobeći. Jedino što bismo mogli da uradimo jeste da izmenimo svoj dom.

Od ogorčenosti zbog ulaganja u pogrešan projekat, teže je samo prihvatiti da je do nas. Sada svoje nezadovoljstvo nećemo više moći da adresiramo na sudbinu, roditelje, Boga, partnera. U ovom poduhvatu je sva odgovornost za ishod isključivo naša.

Kada postanemo svesni svog zatvora, biće nam lakše da razumemo tuđa ograničenja. Preko puta sebe nećemo više videti samo manipulatore, egocentrike, slabiće, narcise. Videćemo ljude. Koji se od nas razlikuju po iskustvu i mehanizmima koje su razvili kako bi zaštitili svoja uverenja. Ali, nećemo ih više gledati ni kao partnere. Prihvatićemo šta nisu u stanju da nam pruže. I proceniti da li je to ono što je nama ipak preko potrebno. Ne nama starima, nego onima koji želimo da postanemo.

I upravo tada, dok je sklapala pazl njihovih nemogućnosti i skidala ukrase sa zajedničke budućnosti, volela ga je.

Tada, kada su se, uprkos visokim preprekama, raskošnim maskama, naprednim mehanizmima, okoštalim blokadama, potrudili da budu – Istina.

Negde rečju, negde neizrečenim.

Te noći je napokon zaspala pre ponoći.

Na prozoru njene tamnice ujutru se stidljivo pomolilo sunce.

Photo by @freetimephoto1

U njegovoj glavi vladao je red. Gordo je prikazivao duge, ravnomerne boksove, gde je vešto sortirao brzo donete zaključke. Na prijemu u dublje hodnika, stražarila je široka tolerancija, preoblikujući sporne sadržaje u prihvatljive, kako ga ništa neprijatno ne bi iznenadilo.

A dole, iza teških podrumskih vrata, stanovala je njegova autentičnost. Nesvareni strahovi i razočarenja, osećanje izneverenosti, potreba za dubokom emocijom i iskrenim pripadanjem, tuga, bes i bespomoćnost. Ponekad, kada bi ga nametnuta rutina iznenadila predahom i on prošetao besprekornim hodnicima, čuo bi nemir iza ključa. Vilica bi se stegla, a pogled postao preteći. Uspaničen, zalivao bi žamor vinom dok ne zaspi.

Photo by @freetimephoto1

Jutro bi pozdravljao širokim osmehom.

Tog dana, buku nisu utišali nagomilani poslovi, više boca kraft piva i površni flert. Nemirnim prstima uveče je ukucao poznati broj.

U stanu bez vetra, bezglavo se ulepio u slatkiše koje je odavno sa gnušanjem odbacio. Sat je stao. Srce usporilo. Dah se produbio. Ruke omekšale.

Pogled je sijao.

Ujutru je obukao svoju odeću, boje vruće kafe koju joj je doneo u krevet. Kod kuće je sprao ostatke bombona sa usana.

Poravnao je nogom tepih ispod koga su vrata podruma mirovala.

Pre nego što je izašao iz stana još jednom je rukom proverio svoju nasmejanu masku.

Pokušaj. Sledeći put kada se umoriš.
Da odabereš onu koja prede, umesto one koja kontroliše; onu koja čuje, umesto one koju slušaš, onu koja razume, umesto one koja zahteva; onu koja ćuti, umesto one koju čuju svi; onu koja analizira, umesto one koja krivi; onu koja je žena; umesto one koja je drugar.

Sledeći put, kada obećaš sebi. Pokušaj.
Odaberi onog koji pruža, umesto onog koji uzima; onog koji planira, umesto onog koji se igra; onog koji udovoljava, umesto onog koji testira; onog koji razgovara, umesto onog koji obmanjuje; onog koji rešava, umesto onog koji beži; onog koji je muškarac, umesto onog koji je dečak.

Pokušaj. Uspećeš.

Na kratko…

Uskoro će izbor početi da ispada iz neodgovarajućeg zupčanika.
Nažalost, ne igramo glavnu ulogu u odabiru sopstvenih partnera.
Za model se nismo odlučili, već smo ga usvojili. Odavno. Još onda kada nismo razumeli, već osećali. Dok nismo govorili, već videli. Kada nismo analizirali, već upijali.
Ipak pokušaj. Ponovo.
Nije nemoguće.

Ali nije lako.

Photo by @freetimephoto1

Šta se to, zaboga, zapravo desilo?!

Zavrnula je rukave i, umesto da cepa višnje u ovim godinama, počela je da ljušti slojeve zablude.

Obišla je onaj improvizovani piknik na podu stana i preslušala više puta, odavno zaboravljeno: “Blizu sam, mogu li da svratim na kratko, da te samo malo ljubim u hodniku?” Ponovo se zagrcnula nad tek otvorenim vinom nad iznenadnim: zbogom, i kisnula na terasi kafića kada su se konačno ponovo zagrlili. Setila se, zatim, svih monologa koje više nije uspevala da pretvori u razgovor. Analizirala rutinu koju je živela, ne znajući da se na novom scenariju uveliko radi. Zapenila je ponovo nad lascivnom ponudom koju joj je bacio u krilo, iako je već neko vreme tuđi.

“Svi ti “neobični” muškarci, zapravo imaju dijagnozu”, setila se i krenula po netu da traži odgovarajući F. Upoređivala je i kombinovala simptome, napokon dobijajući autentičnu slagalicu.

Neurotik će se pred vama daviti u sopstvenoj anksioznosti. Psihoza će progutati uplašenog domaćina. Ali, poremećaj ličnosti… Možda je najbolje da pipnete tamo gde bi trebalo osetiti puls…

Na trenutak je zaronila u njegovu prazninu, osećajući iscrpljujući nemir dosade. Drame su očigledno imitirale smisao. Na kratko.

Pomislivši na naredne žrtve, setila se svoje izjave nakon trošnog odgovaranja Logike na faksu: Da sam ja vi, ja ne bih znala ono što vi ne znate da ja znam.

Blokirala je brojeve. Obrisala prepiske. Uspavala nerođenu Angelinu. Ili Selenu. Oprostila sebi emociju. Otvorila oči.

Na praznoj poljani ugledala je ono što je duhom odavno napipala – ka šumi je skakutao neugledni žabac.