Razoružana iskustvom, svhatila je da je i sama rob projekcije i žrtva ambivalencije. Sećala se sebe iz perioda kada su joj psihološke igre disale za vratom, a ona nije videla ni njihova lica, ni svoj lek.
Odavno joj je sad već jasna teorija.
Prepoznaje simptome, razume razloge, donosi zaključke. Ali nije se konačno prestrojila. Stoji na samoj sredini, gleda na ono što je bila, u ono što postaje i ulazi u obe uloge zavisno od raspoloženja i situacije.
Nekad maza nekad vučica, nekad melem nekad otrov, nekad stidljiva nekad neukrotiva. Nekad uplakana, nekad ushićena. Nekad u miru i ljubavi, nekad u vatri i sama. Nekad tiha, nekad ubedljiva.
Ali uvek hrabra.
Mislila je isprva da treba da zaustavi život dok sve faze ne prođu, da ih gleda iz sigurnog ćoška. Distanca je dobro rešenje u sagledavanju prošlosti, nikada u gradnji budućnosti. Možemo samo da živimo u Sada. Da grešimo, smejemo se i padamo, borimo se i volimo, kajemo se i grlimo.
Mora da vidi, oseti, čuje, okusi, dodirne – da bi zaista znala. Da uči lekcije, umesto, kao što je mislila, da broji promašaje i uspehe.
Neprijatan je trenutak u kom spoznaš da tvoje istinsko odredište možda nikada neće biti tipično, već van programa koji opcrtava tradicija.
Ali – ja nisam društvo koje piše opšte definicije. Ja sam Ja. Njegov nepobitni deo, ali sa pojedinačnim glasom.
Photo by @freetimephoto1
Najlakše je biti spreman za prihvatanje programa koje nam društvo gurne u ruke po rođenju, ali je istinski teško živeti u skladu sa njim kao kreativac koji više voli da programira sam, da su mu oči otvorene, a duša puna. Suza ili osmeha. Ali uvek smisla.
Uplašena, ali odlučna, sela je pred zamišljeni monitor i ščepala virtuelnu tastaturu. Tehnologija joj nije jača strana, ali njen život mora da bude.