Šta se to, zaboga, zapravo desilo?!
Zavrnula je rukave i, umesto da cepa višnje u ovim godinama, počela je da ljušti slojeve zablude.
Obišla je onaj improvizovani piknik na podu stana i preslušala više puta, odavno zaboravljeno: “Blizu sam, mogu li da svratim na kratko, da te samo malo ljubim u hodniku?” Ponovo se zagrcnula nad tek otvorenim vinom nad iznenadnim: zbogom, i kisnula na terasi kafića kada su se konačno ponovo zagrlili. Setila se, zatim, svih monologa koje više nije uspevala da pretvori u razgovor. Analizirala rutinu koju je živela, ne znajući da se na novom scenariju uveliko radi. Zapenila je ponovo nad lascivnom ponudom koju joj je bacio u krilo, iako je već neko vreme tuđi.
“Svi ti “neobični” muškarci, zapravo imaju dijagnozu”, setila se i krenula po netu da traži odgovarajući F. Upoređivala je i kombinovala simptome, napokon dobijajući autentičnu slagalicu.
Neurotik će se pred vama daviti u sopstvenoj anksioznosti. Psihoza će progutati uplašenog domaćina. Ali, poremećaj ličnosti… Možda je najbolje da pipnete tamo gde bi trebalo osetiti puls…
Na trenutak je zaronila u njegovu prazninu, osećajući iscrpljujući nemir dosade. Drame su očigledno imitirale smisao. Na kratko.
Pomislivši na naredne žrtve, setila se svoje izjave nakon trošnog odgovaranja Logike na faksu: Da sam ja vi, ja ne bih znala ono što vi ne znate da ja znam.
Blokirala je brojeve. Obrisala prepiske. Uspavala nerođenu Angelinu. Ili Selenu. Oprostila sebi emociju. Otvorila oči.
Na praznoj poljani ugledala je ono što je duhom odavno napipala – ka šumi je skakutao neugledni žabac.
